Povrtarstvo

Blog

  • BELI LUK

    Beli luk je začin, lek i hrana. Koristi se glavica, odnosno cenovi. Glavica belog luka je složena lukovica, sastavljena od većeg broja čenova, u zavisnosti od sorte od 8 do 12, pa čak i do 30. Svaki pojedinačni cen je obavijen čvrstom kožastom ljuskom koja je najčešće bele boje, a svi čenovi u glavici su obavijeni još i zajedničkom ovojnom ljuskom, najčešće bele do ružičaste boje. Masa glavice je od 10 do 50 grama, zavisno od sorte i načina proizvodnje, a masa svakog cena je od 2 do 5 grama. U cenu se nalaze nagomilane hranljive materije i drugi sastojci.

    Etarsko ulje i alicin

    Iz belog luka se pomoću destilacije vodenom parom dobija etarsko ulje, karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk. Etarsko ulje se sastoji od različitih alifatskih nezasićenih sumpornih jedinjenja. Posebnim postupkom izdvaja se jedna uljasta, bezbojna nepostojana supstanca koja se naziva alicin, prvi put izolovana 1944. godine. Vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moć prema nekim mikroorganizmima. Čak i u razblaženju 1:85.000 do 1:125.000 alicin pokazuje antibakterijsko dejstvo prema nekim gram-pozitivnim i gram-negativnim mikroorganizmima kao što su: stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, dizenterije i kolere.

    Miris i ukus

    Mesnati deo belog luka ima vrlo slab, neprimetan miris dok se ne ozledi. Karakteristično je da prilikom oštećenja luk otpušta ljut miris karakterističan za prisustvo sumpornih glikozida. Kada se samelje, brzo gubi ljut miris i ukus.

    Upotreba belog luka

    Upotreba belog luka je raznovrsna, koristi se kao univerzalni začin u prehrambenoj industriji. Ima važnu ulogu u narodnoj medicini. Njegova upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj medicini. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, jačanje, stimulans nervnog sistema, protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze.

    Istorija i poreklo

    Beli luk je veoma stara biljka. Veruje se da je prva postojbina belog luka kirgizijski region centralne Azije.

    Kvalitet i klasifikacija belog luka

    Beli luk koji se stavlja u promet po kvalitetu se razvrstava u dve klase:

    • I klasa: Obuhvata zdrave glavice, jedre, čvrste, zrele, suve, sa ovojnom ljuskom, neproklijale, nepromrzle, sa kratkim žilicama ili bez žilica, sa osušenom stabljikom, ujednačene po obliku, veličini i boji, i klasirane po veličini. Prečnik mora biti najmanje 30 mm. U jedinici pakovanja može biti do 5% glavica prečnika 25 mm, kao i do 5% glavica sa odvojenim češnjevima.
    • II klasa: Beli luk klase II mora odgovarati uslovima za klasu I, s tim što u jedinici pakovanja može biti do 10% glavica sa odvojenim češnjevima i sa mehaničkim oštećenjima. Prečnik glavice može biti manji od 30 mm, ali ne manji od 20 mm.

  • BROKOLI

    Među našim povrtarima poraslo je interesovanje za gajenje brokole. Tome je u mnogome doprinelo saznanje američkih stručnjaka da ova kupusnjača sadrži desetak antikancerogenih (protiv raka) materija. U Americi se uzgaja na većim površinama od karfiola, na koji liči. Sadrži značajne količine karotina, vitamina C, kalcijuma, gvožđa i drugih materija (tiamina, riboflavina, niacina). Plodovi se koriste u svežem stanju, kao varivo i prilog mnogim jelima. Još je značajnija upotreba u prehrambenoj industriji (duboko zamrzavanje).

    Otpornija od karfiola

    Brokola se gaji slično karfiolu, kao glavni ili sporedni usev. Bolje je da se gaji u jesen. Zato na proizvodnju rasada treba misliti već u maju, najkasnije početkom juna. Od semena do rasada treba da prođe četrdesetak dana.

    Optimalna temperatura za nesmetan porast je 13 stepeni. Karfiol trpi visoke temperature i intenzivno osvetljenje, dok brokola dobro podnosi i jedno i drugo. Podnosi i slabije mrazeve bez vidljivih oštećenja.

    Zahtevi za vodom i zemljištem

    Zahtevi za vodom su veliki, jer brokola ima plitak koren i veliku lisnu masu. Zato je zalivanje redovna mera nege ove kupusnjače.

    Zahtevi prema zemljištu su slični onima za karfiol. Brokola dobro uspeva na svakom zemljištu sa dobrim vodno-vazdušnim režimom. Podnosi i monokulturu (uzastopno gajenje više godina na jednom mestu), posebno ako je sadržaj kreča u zemljištu izraženiji.

    Brokola zahteva veće količine hranjivih materija, naročito azota i kalijuma. Orijentaciona količina mineralnih hraniva mogla bi da bude:

    • 150 kilograma azota (u dva prihranjivanja),
    • 100 kilograma fosfora,
    • 250 kilograma kalijuma po hektaru.

    Preporučljivo je i dodavanje mikroelemenata, poput bora u vidu „boraksa“ (10-15 kilograma po hektaru). Dobro reaguje i na magnezijum, koji se povoljno odražava na dobijanje dužeg i čvršćeg stabla, a povoljno utiče i na sprečavanje truljenja glavica (ruža).

    Rasad i sadnja

    U našim klimatskim prilikama rasadjivanje je moguće od sredine aprila do kraja avgusta. U primorskim mestima može se saditi i ranije i kasnije. Proizvodnja rasada traje pet-šest nedelja. Po kvadratnom metru dozvoljena su dva grama semena. U gramu ima od 150 do 250 semenki.

    Rasad se sadnja na razmaku od 50-60 cm između redova i 40-50 cm u redu.

    Berba u pravo vreme

    Veoma je važno odrediti pravo vreme berbe glavica brokole. Ako se beru ranije nego što bi trebalo, biće lakše, a prinos manji. Zakasni li se samo nekoliko dana, dolazi do pojave žutih cvetova. Bere se, praktično, svaki drugi-treći dan, zavisno od kompaktnosti glavica.

    Obrane plodove treba odmah skloniti na hladno mesto ili ih što brže otpremiti do fabrike ili hladnjače, jer su vrlo osetljivi na visoke temperature (brzo gube vlagu – dehidriraju).

    Ako se prodaju u svežem stanju, najbolje je da se svaki plod pakuje u tanku prianjajuću foliju.

  • BORANIJA

    Boranija i pasulj pripadaju istoj botaničkoj vrsti, u kojoj su, s obzirom na način korišćenja, formirane sorte sa kvalitetnom mahunom bez „konca“ i pergamentnog sloja, koje zovemo boranija, i sorte sa kvalitetnim, zrelim zrnom različitog oblika, veličine i boje, koje zovemo pasulj.

    Boranija dospeva za 45-70 dana (pasulj do 120 dana). Razlikujemo niske sorte boranije i pasulja (50-60 cm) i visoke sorte (preko 3 m) koje se gaje uz potporu (pritku).

    Niske Sorte Boranije

    Niske sorte boranije gaje se bez potpore i odlikuju se ranim sazrevanjem, dobrim prinosom i kvalitetnim mahunama. Pogodne su za gajenje kao glavna, ali i postrni usev. Veoma su rasprostranjene sorte: piker, galatin 50, favorit, harvester, nijagara, sprajt i domaće sorte: panonka, sana, jasenica. Za berbu, najranije stiže palanačka rana. Od žutih sorti poznata je zlatna olovka.

    Visoke Sorte Boranije

    Od visokih sorti, najviše se gaji puterka, krupnog, tamnoplavog semena, čije mahune dostignu dužinu od 15 cm, zatim starozagorski češalj, prošarane mahune i dr.

    Uzgoj Boranije

    S obzirom na kratku vegetaciju (60-70 dana), boranija predstavlja interesantnu kulturu za staklenike i plastenike. Pri gajenju u jesen ili proleće mogu se koristiti objekti bez grejanja, dok su tokom zime i ranog proleća neophodni objekti sa grejanjem, jer je boranija toploljubiva kultura, kojoj je za rast i razvoj potrebna temperatura od 20 do 22 stepena.

    Period Setve

    • Za jesenja proizvodnja boranije (žute rane sorte) setva se obavlja krajem jula i početkom avgusta, a dospeva u oktobru i početkom novembra.
    • Prolećna proizvodnja počinje setvom krajem februara i berbom u aprilu.

    Priprema Zemljišta i Setva

    Za proizvodnju boranije, zemljište se đubrimo sa 10-20 g NPK đubriva po m², a zatim se obavlja setva u dvoredne pantljike sa rastojanjem između pantljika od 60 cm, između redova 20 cm i u redu 4 cm. Ovakva setva omogućava vezivanje biljaka (visoke sorte) uz potporu i normalnu negu useva.

    Održavanje Useva

    • Redovno zalivanje svakih 7-10 dana.
    • 2-3 okopavanja u fazi 3-4 lista.
    • Prihranjivanje u fazi 4 lista sa 20 g NPK đubriva po m² i drugo prihranjivanje u fazi cvetanja sa istom količinom NPK đubriva po m².

    Berba i Prinos

    Berba boranije je sukcesivna, ali mora biti blagovremena kako bi se dobile kvalitetne mahune. Prinos zavisi od sorte i vremena berbe, i kreće se od 1 do 1,5 kg/m².

  • Mrkva (Šargarepa) – Vodič za uzgoj i proizvodnju

    Mrkva je povrće koje se gaji zbog svog korena, koji može imati različite oblike – od okruglog (kao sorta pariska), cilindričnog (kao sorta nantes) do izduženog, kupastog oblika (kao santene). Koren mrkve treba da bude tamno narandžaste boje, sa srednjim delom (srčikom) koji je ujednačen sa ostatkom korena. To je znak visoke kvalitete.

    Uslovi za rast mrkve

    Mrkva nije previše tolerantna na visoke temperature, kao ni na nedostatak svetlosti i vlage u zemljištu. Za optimalan rast, najpovoljnija je umerena vlažnost zemljišta, dok prekomerno zalivanje može izazvati truljenje korena. Takođe, koren može da puca ako se, nakon sušnog perioda, naglo zalije (ili ako dođe do obilnih padavina).

    Koren mrkve najbolje raste u srednje lakim i lakim, rastresitim, plodnim i dubokim zemljištima. Najčešća bolest koja pogađa mrkvu je pegavost lista.

    Proizvodnja mrkve

    Mrkva se najčešće gaji u niskim i poluvisokim tunelima. Zbog duže vegetacije, nije najpovoljnija za uzgoj u plastenicima i staklenicima.

    Za proizvodnju mrkve, preporučuju se rane sorte (kao što je pariska) ili sorte tipa nantes. Setva mrkve može da se obavi u jesen (septembar, oktobar) ili zimi (decembar, januar i februar).

    Priprema zemljišta za mrkvu

    Zemljište za uzgoj mrkve treba da bude strukturno. To znači da pri pripremi zemljišta treba dodati treset ili pesak, kao i 1-2 kg zagorelog stajnjaka po m². Takođe, potrebno je dodati i hraniva: 50 g azota, 100 g fosfora, 120 g kalijuma, i 50 g magnezijuma po m².

    Setva mrkve

    Setva mrkve obavlja se u redove sa razmakom između redova od 20 cm, dok se u redu, nakon proređivanja (u fazi prvog lista), ostavlja razmak od 5-8 cm između biljaka. Ukoliko se mrkva sadi u širim objektima (tunelima ili staklenicima), setva se obavlja u pantljike sa razmakom između pantljika od 50-60 cm.

    Nakon setve, zemljište se mora zaliti. Kada je temperatura oko 18°C, mrkva nikne za 15-20 dana. U fazi kada biljke razviju 3-4 lista, obavlja se prihranjivanje sa 20-50 g N i K đubriva po m².

    Uslovi za rast

    Optimalna temperatura za rast mrkve je oko 18°C, dok vlažnost zemljišta treba da bude oko 75% PVK. Mrkva se zaliva svakih 10-12 dana. Medjurednu obradu treba obaviti 2-3 puta dok se rozeta listova ne razvije dovoljno da zatvori redove.

    Zdravlje i bolesti mrkve

    Jedan od najčešćih problema u proizvodnji mrkve je pegavost lista koja može uticati na kvalitet i prinos. Pravovremeno prepoznavanje i preventivna zaštita mogu značajno smanjiti rizik od bolesti.

    Mrkva je veoma korisno povrće koje se može uzgajati u različitim uslovima, a sa pravilnim pripremama i brigom, može doneti visok prinos.

  • Keleraba – Vodič za uzgoj i proizvodnju

    Keleraba je povrće koje je idealno za uzgajivače zbog svoje kratke vegetacije i odlične otpornosti na niske temperature. Zbog toga je pogodna kao predkultura, ali i kao biljka koja se može posaditi između redova salate i spanaca. Najbolje sorte za uzgoj su one sa manjim stabljikama bele boje, kao što su Delicates, Backa bela, Korist, i Kolpak.

    Setva i sadnja kelerabe

    • Setva: Najbolje vreme za setvu kelerabe je krajem avgusta za kasnu jesenju i prolećnu proizvodnju, dok za ranu prolećnu proizvodnju setva treba da bude krajem decembra ili pocetkom januara.
    • Gajenje rasada: Za jesenju proizvodnju, rasad se gaji na otvorenom, a sadi se kada biljka razvije 4-5 listova. Za prolećnu proizvodnju, rasad se gaji u toplim lejama ili zagrejanim plastenicima, a sadi se 35-40 dana nakon nicanja.
    • Priprema zemljišta: Zemljište treba da bude pripremljeno kao za kupus – dobro drenirano i bogato hranljivim materijama.

    Sadnja kelerabe

    • Rastojanje sadnje: Keleraba se sadi gusto u redove, sa razmakom od 25×20-25 cm između biljaka.
    • Nega: Nega kelerabe je vrlo slična onoj za kupus. Tokom rasta, temperatura mora biti iznad 7°C. Ako su temperature niže, biljke mogu preći u stadijum javorizacije (formiranje cvetova), što nije poželjno.

    Temperaturni uslovi

    Keleraba ima specifične temperaturne zahteve tokom različitih meseci:

    • Januar: Optimalna temperatura je 10-12°C danju i 6-8°C noću.
    • Februar i novembar: Optimalna temperatura je 12-15°C danju i 8-10°C noću.
    • Mart, april i oktobar: Optimalna temperatura je 15-18°C danju i 10-12°C noću.
    • Decembar: Temperatura treba da bude 8-10°C danju i 4-6°C noću.

    Zalivanje i prihrana

    • Zalivanje: Keleraba zahteva vlažnost zemljišta oko 70% PVK (puna vlažnost kapaciteta). Početno zalivanje obavlja se pri sadnji, traje 30-40 minuta, a kasnije se ponavlja pri formiranju zadebljanog stabla, sa 20 l/m².
    • Prihranjivanje: Kada se formira zadebljano stablo, keleraba se prihranjuje sa 20-40 g/m² azota. Ako se gaji na zemljištima slabije plodnosti, pred sadnju treba koristiti 50-60 g/m² NPK đubriva.

    Berba i prinosi

    • Berba: Keleraba iz jesenje proizvodnje dospevava krajem novembra i početkom decembra, dok iz prolećne proizvodnje dospevava od kraja februara do kraja aprila.
    • Prinos: Prinos zavisi od sorte i vremena berbe, i može biti od 0,5 do 3 kg/m².

    Keleraba je zaista korisna biljka koja, uz malo pažnje, može doneti značajan prinos i koristiti se za prodaju ili ličnu upotrebu. S obzirom na to da ima kratko vreme rasta i može da se uklopi u razne rotacije useva, predstavlja odličan izbor za povrtare.